Аутор је магистранд историје
Појава тзв. блокадерског покрета у Србији представља симптом дубљих структурних промјена у друштву, али и показатељ нових облика класне диференцијације који се све отвореније испољавају у политичком простору. Иако се овај покрет формално представља као грађански и демократски, његова дјелатност, друштвена база и политичка пракса откривају низ противрјечности.
У самом средишту блокадерске политике налази се стратегија физичког и симболичког блокирања јавног простора, саобраћајница, институција и свакодневног живота већине грађана. Такав облик политичког дјеловања, умјесто да шири демократску културу, у пракси производи нове линије подјела.
Блокаде не погађају политичке елите, већ најчешће раднике, ниже слојеве средње класе, пензионере и све оне који зависе од јавног превоза, здравствених и социјалних услуга. На тај начин, покрет који се декларативно позива на грађанска права заправо демонстрира спремност да жртвује потребе већине ради политичке видљивости мањине.
Друштвена структура блокадерског покрета додатно појачава овај утисак. У питању је претежно урбана, висока средња класа, концентрисана у ужем градском језгру Београда, такозваном „кругу двојке“. Ријеч је о слоју који располаже економским, културним и симболичким капиталом, али који истовремено показује фрустрацију због ограниченог директног утицаја на политичко одлучивање. Управо из те фрустрације произлази настојање да се политичка моћ освоји притиском и блокадама , а не демократским процесима.
Тај слој често са висине посматра ниже сегменте друштва, означавајући их као „непросвијећене“, „заостале“ или „поткупљене“. Пензионери, радници и нижи средњи слој постају предмет подсмијеха и политичке стигматизације, чиме се јасно исцртава нова класна линија: не више између капитала и рада, већ између самопроглашене урбане елите и остатка друштва. У том смислу, блокадерски покрет не укида друштвене неједнакости, већ их продубљује и идеолошки оправдава.
Посебно је значајно истаћи политичке савезе и спољну подршку коју је овај покрет имао. Подршка структура и појединаца који су историјски и политички везани за политику Сулејмана Угљанина указује на континуитет антисрпских и центрифугалних политичких пројеката унутар Србије. Та подршка није случајна, већ логична, јер блокадерска политика слаби институционалну снагу државе и подрива њену унутрашњу стабилност.
Додатну димензију читавом процесу даје и симболика трчања кроз Хрватску, као и улога те државе у ширем политичком контексту. Тај чин није само перформанс, већ политичка порука. Он указује на улогу Хрватске као регионалног подизвођача интереса Њемачке и ширих западних структура, усмјерених ка притиску и дисциплиновању Србије. У том смислу, блокадерски покрет не дјелује као аутентични унутрашњи израз друштвеног незадовољства, већ као дио ширег геополитичког и идеолошког оквира у којем Србија има улогу објекта, а не субјекта политике.
Дакле, блокадерски покрет у Србији представља више од пролазног облика протеста. Он је показатељ нове фазе класне диференцијације, у којој дио високе средње класе настоји да своје економске и културне привилегије претвори у политичку доминацију, при томе занемарујући интересе већине становништва. Под плаштом грађанског активизма, овај покрет репродукује искључивост, социјалну ароганцију и спољну зависност, чиме доприноси даљој подјели српског друштва и слабљењу његове демократске и социјалне основе.
