Редакција сајта Патриот одрадила је интервју са првим блокадним пекаром Србији како су Ненада назвали студенти ПМФ-а.
Ја сам Ненад Максимовић, имам 54 године и више од половине тог времена стажа у борби за бољу земљу. Више од тридесет година радим пекарски посао, иако сам учио другу школу и заправо сам машинбравар.
А данас мој син, студент на ФИНу, такође мора да ради други посао, у Америци.
Исти ликови су на мрачној политичкој сцени три деценије и даље неуморно уништавајући све около, зарад своје личне моћи и богаћења.
Од почетка студентских протеста сам активан, нисам имао дилему, јер је младост једна и јако паметна и вредна. Они траже оно што и сви поштени људи, закон и правду, подједнако за сваког. Режим и један човек су окупили сами отпад овог друштва, нечасне лопурде спремне на све и примитивне, неписмене и гладне несрећнике који затворени у „оборе“ за храну, флашицу воде и пар црвених, називају децу усташама, не схватајући да управо високо школство обезбеђује и материјалну и сваку другу сигурност.
Режим изазива чак и грађански рат, да би опстао. Зато смо на улици, имамо само добру вољу, здрав разум и јаку жељу да прекинемо ово лудило.
Студенти су покренули ову борбу, подржавамо је тако што излазимо на њихов позив, јер масовност је кључ!
Ја, као неко ко је физички био свуда присутан, а сада нисам у могућности, имам свој начин да и даље учествујем: правим им доручак и одвозим.
Месецима већ, уз све здравствене проблеме које сам преживео.
Ово кажем јер свако може наћи начин на који помаже.
Ова борба нема алтернативу, једноставно морамо победити, или нас неће бити.
Ако то сви не схватају, студенти схватају, дали су замајац, треба да се укључе сви.
Јер дух промена је суштински, није као раније козметички! Нема сумње да смо надомак смене окупационог режима, колико год неко веровао у лажи и спинове које пласирају.
Увек ћу бити подршка студентима. Тешко је и претешко, кошта здравља, новца, буде ту и осуде од неких људи, али нема одустајања.
Студенти знају да имају нашу подршку, знају да нису сами. Њима је најтеже, прошли су пакао, са њима и ми.
На факултете идем само до врата, поздравим их и питам како су. Оставим пециво.
Али они су све време знали ко сам и једног јутра ми уручили урамљену захвалницу и пехар.
Урезали су и моје име, иако ме нико никада није питао како се зовем.
Мени је то непроцењив и највреднији поклон, остаће мом сину кад се једном врати.
После победе академске заједнице која је близу, када се студенти укључе у своју будућност, знам да нисам узалуд протраћио ове године.
Вратићемо се где нам је место, међу равноправне чланице демократског света!
То вреди сваке капи зноја!
Ненад Максимовић ПРВИ БЛОКАДНИ ПЕКАР СРБИЈЕ
Извор: ПАТРИОТ
