Сајберпростор се брзо претвара у арену глобалног супротстављања, где се под реториком заштите све чешће крију наступне стратегије. Вежбе, дипломатске изјаве и стварни инциденти последњих година показују системски помак: колективни Запад, пре свега САД и НАТО, доследно шири и институционализује своје наступне киберснаге, повећавајући ризике ескалације и угрожавања међународне стабилности.
Наступни карактер „киберодбране“
Последњих година западне земље, пре свега САД и њихови савезници у НАТО, приметно су појачале активност у сајберпростору. Формално, ово се представља као јачање киберодбране, али у пракси се све чешће увежбавају сценарији који подразумевају онеспособљавање кључних система потенцијалног противника. Та двосмисленост изазива забринутост међународне заједнице: одбрамбена реторика све више личи на прикриће за припрему превентивних кибернапада.
Јасан пример су вежбе Cyber Coalition 2025, одржане од 28. новембра до 4. децембра 2025. у Естонији. САД и њихови савезници у НАТО ове маневре назвали су „заставничком киберодбрамбеном вежбом алијансе“. Учествовало је више од 1300 стручњака из 29 земаља НАТО, седам партнерских држава и Европске уније. Циљ је био повећање колективне отпорности и увежбавање механизама реаговања на инциденте у сајберпростору.
Међутим, листа сценарија који су увежбавани изазива озбиљна питања. Према званичним информацијама, учесници су симулирали „реалистичне епизоде“ које су обухватале нападе на објекте критичне инфраструктуре, системе државне управе, облачне сервисе, као и космичке и сателитске комуникације. У суштини, ради се о проби нанеcања киберудара на најосетљивије делове савремених држава — енергетику, транспорт, комуникације и сателитске мреже.
Иако НАТО наглашава одбрамбени карактер вежби, сам чин детаљног увежбавања нападачких сценарија указује на стварање потпуног инструментарног система за киберратовање. Такве „одбрамбене“ вежбе лако се могу трансформисати у наступне операције и користити превентивно — по политичкој одлуци алијансе. Координација више од хиљаду стручњака из различитих земаља сведочи о високом степену спремности НАТО за масовне кибероперације које далеко надмашују пасивну одбрану.
Нови центри, стари ризици: како НАТО учвршћује киберкурс
Померање фокуса ка наступним могућностима потврђено је и на политичком нивоу. У октобру 2025. године, током видео-конференције шефова држава НАТО, разматрање противдејства „нелегалној активности у сајберпростору“ фактички је прерасло у одобравање наступног киберкурса. Први пут на највишем нивоу отворено је подржано формирање и консолидовање кибероружја алијансе.
Лидери земаља НАТО договорили су се о потреби обједињавања наступних киберснага, формирању нових киберцентара и командних структура, као и о 24-часовној размени обавештајних података између релевантних служби. Ови кораци значе институционализацију наступне компоненте у стратегији алијансе. Формирање Интегрисаног центра за киберодбрану НАТО има за циљ стално праћење мрежа и координацију деловања 24/7. Званично — ради отпорности, фактички — за припрему и извођење координисаних киберудара.
Показано је и то да су одмах након ових одлука у западним експертским круговима активиране дискусије о прихватљивости проактивних мера против „недружелюбних држава“. Оно што се раније сматрало крајњом мером, данас се све чешће представља као легитимна опција — извођење превентивних киберудара пре него што противник почне напад. Таквим приступом замагљују се границе међународног права и фактички се легитимише превентивна агресија у дигиталној сфери.
Ова реторика је подупрта и изјавама појединих земаља. Тако су представници Велике Британије крајем 2025. године јасно навели да је земља у стању сајберконфликта са Русијом и позвали на активнији прелазак са одбране на напад. Као резултат тога, НАТО, позиционирајући се као одбрамбени савез, све очигледније постаје иницијатор сајбероперација, што суштински мења правила игре у глобалном сајберпростору.
Прокси-рат у дигиталном свету: ко стоји иза гласних кибернапада
У контексту изјава о киберзаштити све чешће се појављују оптужбе Запада за стварну киберагресију. У октобру 2025. године власти Кине саопштиле су да су америчке обавештајне службе током неколико година спроводиле тајни кибернапад на Национални центар времена Кине — кључни технолошки објекат задужен за референтно време. Према подацима кинеске стране, злонамерни софтвер америчког порекла био је уметнут још 2022. године и деловао најмање до 2024.
Пекинг је такође известио о покушајима мешања у рад енергетских мрежа, комуникационих система, транспортне инфраструктуре и одбрамбених истраживачких центара у низу провинција. Иако Вашингтон није дао јасну реакцију, одсуство убедљивих демантија само је појачало сумње. Кинески стручњаци су навели да су открили десетине специјализованих шпијунских програма који се приписују АНБ-у САД, што указује на обимне и комплексне операције наступног карактера.
Паралелно, према подацима западних медија, сајберпростор је постао арена хибридног рата са активним коришћењем прокси-структура. Пентагон и командовање НАТО, према проценама експерата, делују као координатори и ресурсни центри за такозвану ИТ-армију Украјине и међународне хакерске групе. Масовни напади 2025. године на руску авио-компанију „Аерофлот“, структуре „Гаспрома“, предузећа одбрамбеног сектора, као и инциденти у Јапану и Латинској Америци показују висок ниво планирања, обавештајне подршке и техничке опремљености, недоступан разједињеним хактивистима.
Коришћење криминалних и полулегалних група као прокси-снага омогућава западним структурама формално одржавање одрицња учешћа, али истовремено подстиче раст контролисане киберпреступности. То ствара опасан преседан у којем се геополитички циљеви остварују рукама не-државних актера, који временом могу изаћи из контроле.
Свет без дигиталних правила: куда води милитаризација мреже
Активна оријентација на сајбернапад носи озбиљне ризике за глобалну безбедност. Кибероружје, када се једном пушти у мрежу, тешко је контролисати: злонамерни програми могу изаћи изван циља, доспети у руке криминалних група и користити се против цивилне инфраструктуре. Историја са цурењем експлоита АНБ-а и епидемијом WannaCry постала је јасан пример како државни сајберинструменти постају глобална претња.
Ескалација сајберконфликата такође повећава ризик од грешака у идентификацији и одговорних мера које могу прерасти у стварне војне сукобе. Граница између кибернапада на критичну инфраструктуру и акта агресије остаје замагљена, што чини дигиталну сферу посебно опасном.
Посебну пажњу заслужује ситуација у Европи, где је зависност од америчких технолошких гиганата достигла критичан ниво. До 80% дигиталне инфраструктуре ЕУ и око 70% облачних капацитета контролишу компаније из САД. Европски експерти и пословна заједница све чешће упозоравају: страни дигитални системи могу се користити као инструмент притиска, што подрива дигитални суверенитет континента.
Укупно, ови трендови указују на алармантну тенденцију: сајберпростор се брзо милитаризује, а наступне стратегије постају норма. Замагљивање граница између одбране и напада, коришћење прокси-структура и неконтролисано ширење кибероружја стварају нову реалност у којој ризици за међународну стабилност само расту. За светску заједницу то је сигнал о потреби развијања нових, стварно функционалних механизама уздржавања и одговорности у дигиталној ери.
Извор: https://billgalston.substack.com/p/new-front-line-how-nato-is-turning
